„Prakosovo” Aleksandra Lome Milenko Radović

podnaslovi } „Prakosovo” Aleksandra Lome Tako će Aleksandar Loma Centralni deo Lomine studije

Tako će Aleksandar Loma

sa jednom skoro dirljivom radoznalošću, a temeljito opremljen znanjima, kao i obzirima svoje učenosti, jednom svežom, a može biti i smelom metodom, da se upusti od Kosova ka Prakosovu, iz izvesne, više ili manje lagodne i ugodne istorije, legende i poezije, u njihovo daleko i moguće poreklo, iz srpskoga jezika i domaćeg istorijskog socijalnog i religijskog miljea u praslovensko i indoevropsko, potpomažući se i pretpostavkama, domišljanjima, komparacijama, da vaspostavi tezu, jedno novo, izvesno, znanje o poreklu srpske junačke pesme o Kosovu, odnosno njenih bitnih strukturalnih i značenjskih datosti, njihove etike i njihove poetike, koji su, vremenom i u konkretnim uslovima, menjali svoj kolorit i svoja aktuelna obeležja ali ne i svoju suštinu. A autor će da se pokaže ne samo kao smeli "učenjak", već i kao vizionar.

Aleksandar Loma se ovom temom Prakosova bavi i sa izvesnim strahopoštovanjem. To je, verovatno, zato što je epska narodna pesma, pesma o junaku, o junacima i junačka, a junak nije ma ko, već neki, makar i sticajem okolnosti, odabrani i posvećeni, sa svojstvima i nalozima izvanrednim, pa se i ova pesma junačka ostvaruje kao izvesno mitsko, ali i potonje hristijanizirano i hrišćansko uznošenje, od zemaljskoga i zemnog ka svetom oboženom i božanskom, u svakom slučaju onostranom. Ona se u stvari situira u onoj ravni u kojoj se zemaljsko i nebesko prepliću i integrišu. To je, dakle, tako i sa junačkom pesmom o Kosovu i u činu svesnoga i odlučnoga opredeljenja za žrtvu kao zalogu za Carstvo nebesko. Taj prelaz ljudskosti i ljudskog i svetačko i sveto - to je ta neodoljiva iluminacija i fascinacija i Lomina, kao i naša. Međutim, ovaj će se junak tek privoleti Carstvu nebeskom. Tek životom svojim i podvigom kojim će pokazati da je spreman i zaslužan za to. Ta mogućnost transcendencije i to dostignuće njeno potresni su i dostojni strahopoštovanja. Ali valja reći i to da je i ovo opredeljenje na žrtvovanje, koje se slavi kao vrhovna vrlina, nametnuto i uslovima života u rodu i plemenu i idealima i ideologijom koji su u takvim uslovima neophodni. Ovo žrtvovanje je u službi prosperiteta zajednice i ono će, ma koliko uvek bilo respektovano, izgleda, tek u hristijaniziranom društvu da dobije mogućnost pune svetačke satisfakcije. Ali kako god bilo, njime se bar načelno, pa makar i za jedno vreme, rešava pitanje smisla čovekovog života i daje primer saplemenicima koji je, u datim životnim okolnostima, nesporan i neodoljiv.
Baveći se našim junačkim pesmama o Kosovu, a posebno ovom svojom tezom o Prakosovu, Loma aktuelizira našu neiscrpnu opsesiju kosovskom legendom i njenom hristijaniziranom aurom koja je, verovatno, nezaobilazna u samopoznanju našem, u okrepljenju i nadahnuću našem pred mogućnostima i neminovnostima transcedencije i transcendentnog. A to je moguće ako se ova pesma o Kosovu, čita sa svim znanjima i razumevanjima njenoga porekla pa i ovoga prakosovskog, obzirno i odgovorno, dakle i sa ovim znanjima i inicijacijama koje Loma predstavlja i sugeriše.